Neću biti stereotipan ako napišem da svako od nas ima svoj san. Naravno onaj koji vezan za lov. Bilo da su to nepregledna prostranstva Afrike, nepregledni delovi Kanade ili Aljaske ili neispitani i nenaseljeni delovi Rusije, svi mi manje ili više maštamo o odlasku na takva mesta.

Imao sam sreće da  avgusta ove godine upoznam predsednika lovačkog saveza Rusije, gospodina Eduarda Benderskog, kao i njegovog ličnog prijatelja i odnedavno kuma dr Branka Bogunovića. Srdačni i neposredni, pričali su o ogromnim prostranstvima, milionima hektara, vrstama divljači i načinima lova. Naravno da me od svega u velikoj Rusiji najviše zanimao lov na sibirskog srndaća. Međutim, premalo vremena uvek bude u senci tih druženja, a onog momenta kada smo ih ispratili prosto sam osećao da ću se uskoro naći u Rusiji. Tako je i bilo, već krajem oktobra obreo sam se u Zapadnom Sibiru, tačnije u Kurganskoj oblasti.

Tokom novembra i decembra, treba očekivati pojavu većeg broja šumskih šljuka u našim lovištima. Ove ptice su na seobi i jako se kratko zadržavaju u ravničarskim i brdskim lovištima, sve dok ih niske temperature ne primoraju na seobu u uske primorske pojaseve na crnogorskom primorju. Najveći broj ovih ptica, sada  je u brdskim lovištima Šumadije na nadmorskim visinama i do 700-800 metara.  Najčešće u su u hrastovim,  grabovim ili bukovim šumama gde ostaju sve do pojave jačih mrazeva i prvih većih snegova. Posle toga se spuštaju u ravničarska lovišta gde ostaju sve dok sneg ne prekrije i ta  lovišta. Tek tada kreću na seobu prema primorju, gde ih posebno love crnogorski lovci. Prema  izveštajima sa terena, prve ptice su već primećene u našim lovištima, tako da lovci treba da budu oprezni u narednim izlascima, jer se trofejom šljuke malo ko može pohvaliti. To je tajanstvena ptica, koja često zna da poleti  bukvalno ispod lovčevih nogu, a krivudav i brz let je često spašava i ona odleće nepogođena. Veliki broj lovaca ne zna za podatak da šljuka kada sleti posle prvog podizanja, beži nogama kao najbrži fazan. Zato treba požuriti i potražiti je što pre, ako dođe do promašaja u prvoj šansi. Mada je jako redak slučaj da se ponovo podigne šljuka na koju je već pucano. Gde ih treba očekivati? U Vojvodini, to su najčešće šumski pojasevi, plavne šume topole, vrbe i jasena u priobalju velikih reka. U šumadijskim lovištima, one se najviše nalaze u manjim hrastovim i grabovim šumarcima, živicama (,,obalama'') kao i šumama jasena i bagrema. Nekad se može podići i iz svežeg oranja uz rub šume. Šljuka često nasamari mladog lovca, jer kada je pas markira ostaje mirna i ne izvlači se, lovac često dođe i na metar od ptice, ali je jednostavno ne vidi, tada uz bučno poletanje može često da uplaši nekog neiskusnijeg lovca i često odleće i bez pucanja. Pošto se na nju puca uglavnom na kratkim rastojanjima, potrebno je koristiti sitniju sačmum 12 ili još sitniju. Strani proizvođači prave posebnu ,,rasipnu''- disperstante municiju, namenjenu upravo lovu na šljuke. Ovakvu municiju lovci koji sami pune svoje metke mogu napraviti i u kućnoj radinosti, uz dodatak dva ili tri kartonska poklopca, sa kojima se podeli sačma. Prilikom pucanja na podignutu šljuku, lovci moraju biti maksimalno oprezni, jer ova ptica vrlo često poleti nisko, pa u takvim situacijama i ne treba pucati,  već je pustiti da uhvati visinu posebno ako je psi podignu iz šume pa onda izleti na čist prostor pogodan za precizan hitac.

Kalendarski, uzgojno-selektivni lov na srne i lanad počinje u oktoboru, ali najintenzivniji odstrel ovih kategorija srneće divljači vrši se upravo sada, tokom decembra i januara.

Populacija šakala u Srbiji je sve veća. Tajnovit način života, nedostatak bilo kakve literature i informacija o njemu, rezultirale su pojavom  brojnih netačnih informacija i senzacionalnih natpisa u novinama. Ono što je evidentno je prisustvo šakala u Srbiji od preko 20 godina.