Neću biti stereotipan ako napišem da svako od nas ima svoj san. Naravno onaj koji vezan za lov. Bilo da su to nepregledna prostranstva Afrike, nepregledni delovi Kanade ili Aljaske ili neispitani i nenaseljeni delovi Rusije, svi mi manje ili više maštamo o odlasku na takva mesta.

Imao sam sreće da  avgusta ove godine upoznam predsednika lovačkog saveza Rusije, gospodina Eduarda Benderskog, kao i njegovog ličnog prijatelja i odnedavno kuma dr Branka Bogunovića. Srdačni i neposredni, pričali su o ogromnim prostranstvima, milionima hektara, vrstama divljači i načinima lova. Naravno da me od svega u velikoj Rusiji najviše zanimao lov na sibirskog srndaća. Međutim, premalo vremena uvek bude u senci tih druženja, a onog momenta kada smo ih ispratili prosto sam osećao da ću se uskoro naći u Rusiji. Tako je i bilo, već krajem oktobra obreo sam se u Zapadnom Sibiru, tačnije u Kurganskoj oblasti.

Kurganska oblast je jedna od najboljih destinacija za lov sibirskog srndaća, ali i tetreba gluhana i tetreba ruževca, divljih svinja i loseva, kao i šljuka, divljih pataka i gusaka. Lovna površina ove oblasti je dva miliona hektara a imaju registrovanih 35.000 lovaca! Dalmatovo je mali gradić u ovoj oblasti sa oko  10.000 stanovnika, udaljen od Jekaterinburga oko tri sata vožnje, a površina gde sam ja lovio veličine je 177.000 hektara.

To su nepregledna prostranstva brezovih šuma, malih dolina i bezimenih rečica, zatim veliki kompleksi strnjišta, parloga, trski i vrbovih gustiša pored vode, manjih i većih jezera. Geografski je granica Urala i zapadnog Sibira, a dobar sam savet dobio od poznatog lovca Brace Radenovića – videćeš, taj deo po konfiguraciji terena podseća na našu Šumadiju, bez planina i velikih uspona. Tako je i bilo, samo što  u jednom izlasku je normalna stvar da pređete i do 200 km sa ’’veoma udobnim’’ UAZ-om.

Dan prvi

U Dalmatovo sam stigao negde pred svitanje, usput videvši nekoliko grla na strnjikama pored puta. Bile su daleko ali sam  i golim okom uspeo da vidim koliko su krupniji od ’’naše’’ evropske srne. Kod lovačke kuće, nekoliko džipova i grupa lovaca koja tek kreće u lov. Igra mi srce, sad bi išao sa njima, kakav odmor od leta, pa to toliko želim a sad još i da spavam. Rusi su dobro opremljeni, novi Land Kruzeri, dobro oružje, pomalo neobično zagledaju gosta iz Srbije i ne kriju čuđenje što solidno govorim ruski.

Ipak, domaćin me uverava da imamo dovoljno vremena i da ovi lovci love mlađa grla u selektivnom odstrelu i da u lov idemo tek popodne.

Smeštaj

Lovačka kuća je novo uređena, dole su kancelarije lovačko – ribolovnog saveza Dalmatova, jedna prostorija se priprema za lovačku radnju a na spratu pored velikog dnevnog boravka, tu su jos i spavaća soba, kupatilo i kuhinja. Sve je novo, lepo uređeno i funkcionalno. A trofeji losa, vepra i posebno sibiraca dominiraju u dnevnom odmoru. Ispitivački sam ih gledao i zamišljao kakvog bi ja voleo da ulovim.

Lov

Nekako sam izdržao do 15h po njihovom vremenu. Vodič ili profesionalni lovac, kako ga oni zovu ’’jeger’’ mi je Aleksandar Kuznjecov, čovek pedesetih godina čije plave oči odlučnog pogleda sve govore. To je najiskusniji i najbolji vodič. Tu je i vlasnik puške koju ću koristiti mlađani Stanislav, koga sam odmah prozvao Cane. Idemo prvo da probamo oružje. Lepo se nameštam na haubi UAZ-a, a ruski karabin LOS 7, kalibra 308 winčester je pomalo grub, težak i dugog hoda okidača. Na njemu je Bušnel 1.5-6x40, neka jevtinija verzija ne baš sjajne  vidljivosti. Pucam, dobro je, pogodio sam gde treba.

Krećemo dalje ka nepreglednim prostranstvima gde su uglavnom napuštena i polu napuštena sela i ogromni kompleksi breza i livada. Stajemo u jednoj brezovoj šumi i krećemo ka mestu gde je lucerka i kako sigurno kaže vodič ima lep srndać. Trava je suva, jako je nezgodno koračati, a breza ima kao nigde u svetu. Svuda su i samo one, neke oborene gromovima, olujama i snegovima a mnoge ponosne i uspravne na ovom ne baš gostoljubivom zemljištu. Najednom vodič zastade na putu do livade. Gleda u ka šumi a ja ne vidim ama baš ništa. Napokon uspevam da vidim tri sibirske srne, tačnije srnu i dva ovogodišnja laneta. Izuzetno su krupni, boja im je sivo smeđa i svetla, teško se uočavaju, odaje ih jedino belina pozadine. Sa uživanjem posmatram prelepe životinje. Od g. Zorana Petronijevića dobio sam na testiranje novi toliko hvaljeni model Svarowski EL 10x42 sa kojim je stvarno uživanje posmatrati divljač. Srndaća nema, krećemo dalje. Očekujem zeleno polje lucerke, a ono obična livada sa tek po kojim busenom deteline. Piršujemo ivicom, ali ne vidimo ništa osim mnogo tragova srneće divljači i divljih svinja. Najednom pažnju mi privuče šum krila ptice koja nas je preletala. Mali tetreb ruževac u punom zaletu ode ka svojoj destinaciji. Ala leti prođe mi kroz glavu! Iznad šume, relativno brzo i bez namere da sleti negde. Fascinantna ptica, koje gotovo i da nema u Evropi tu preleće kao najobičniji fazan! Nastavili smo dalje, iako se dan bližio kraju nismo videli srndaća. Povratak je potrajao, ali je dobra večera i topla soba isterala svu nakupljenu hladnoću.

Dan drugi

Lako sam ustao i zajedno sa vodičem krenuo kroz usnuli gradić. Duga vožnja kroz puste i mračne predele nije nam toliko teško pala koliko činjenica da je napolju magla. Talas hladnoće me je razdrmao a mi smo lagano krenuli stazama znanim samo mom vodiču Kuznjecovu. Iako je svitalo, vidljivost nije bila velika i osim nekoliko srna i jedne kolonije dabrova nismo videli ništa drugo.

Popodne je već bilo značajno bolje. Dan je bio vedar i bez obzira na lagani minus od oko 3C ispod nule obećavao je dobar lov. Ovoga puta krenuli smo ka predelima koji imaju više kompleksa strnjika i parloga a manje šuma. Prilično smo pešačili, gledali srne sa jednim ili dva laneta ali nisam uspeo da vidim krupnijeg srndaća Vodič mi objašnjava da je sada težak period, da je parenje prošlo, ali opet biće uspeha. Brzi dolazak mraka odagnao je sve moje nade da bar vidim srndaća. Biće bolje ujutru reče mirno Kuznjecov.

Dan treći

Tako je i bilo. Auto smo ostavili na jednoj uzvišici a mi krenuli lagano niz jednu parcelu sa strnjikom koja je čitava bila oivičena brezovim šumama, a na nekih stotinak metara u šumi bila je i jedna manja rečica koja je upotpunjavala čitav pejzaž jer su sa druge strane reke počinjala brda i livade. Lagano smo se kretali, jer je počinjalo da sviće. Nije prijatno piršovati po jačem mrazu, a ja sam se mislio da je dobro što ne duva vetar, jer bi sigurno uši bridele. Malo napred videh dve siluete, gledamo ih iza složene slame, koja se ovde očigledno ne balira. Srna i lane. Kretosmo lagano a oni karakteristično odskakutaše u senku šume. Kako je lagano svitalo, tako smo se i mi spustili u dolinu, ivicom strnjike i brezove šume krećemo se gotovo nečujno. Dosta smo prešli, a iznenadni pokret vodiča zaustavi mi svaki pokret. Tri životinje pasle su na oko dvesta metara od nas. Vidim da jedan ima rogove, ali nemam vremena za uživanje u posmatranju jer mi vodič daje znak da krenem. Oslanjam se lagano na štap za pucanje dok hodam pognuto koristeći kao zaklon travu koja raste između šume i parcele. Zastajemo ubrzo jer životinje gledaju u našem pravcu. Nišanim srednjeg jer ima lep trofej, a tih šapat vodiča prekide me i okrenuh pušku ka krajnje levom srndaću kome do tada nismo videli trofej. Uh kako me udari nalet adrenalina sa njegovim podizanjem glave! Prelep srndać, debelih, tamno braon, skoro crnog visokog  rogovlja velikog raspona stajao je ispred mene. Srce lupa kao ludo, dok klečim i desnom rukom držim štap i pušku. Kretoše lagano pa zastadoše. Pucanj prekide tišinu mirnog jutra, životinje se uskomešaše i kretoše da beže. Ništa. Promašaj! Da mi je tad neko video oči, merio puls ili nešto treće..... Ništa mi nije jasno, odlazim da vidim mesto ma nema krvi, nema ničega i ja sam video rekaciju divljači, odnosno nije je ni bilo. Klasičan promašaj. Izem ti adrenalin i srce ’’junačko’’ psujem sebe i jedem se kao mlad mesec. Iskusni Kuznjecov me tapše po ramenu, pokazuje na još nekoliko srna i srndaća koje je uplašio pucanj par stotina metara dalje, ali ja razočarano odmahujem rukom. Nije to to, nećemo dalje, idemo nazad. Dobro reče on.

Popodne nije donelo uzbuđenja. Video sam nekoliko mladih srndaća i mnogo srnda i lanadi. Dosta su oprezne i plaše se vozila, iako je ono retka pojava u ovim krajevima, a prilikom pirša samo je vetar saveznik, jer gde god je zavetrina zbog opalog lišća i suve trave jako je teško prići divljači.

Dan četvrti

Iako sam želeo da odemo na isto mesto gde sam promašio izuzetnog srndaća, vodič je rekao tek sutra, treba mira u lovištu i krenuli smo na skroz drugu stranu. Predeli su manje više isti, brezove šume i strnjišta, samo što je ovde veliki broj zapuštenih parcela gde kroz korov već probijaju mladice breza. Popesmo se na jedno brdo, relativno blizu malog seoceta odakle je vidik stvarno bio odličan. Vidimo siluete na sve strane i dok je svanulo izbrojah 17 primeraka. Sve je lepo, ali nigde srndaća. Srne i lanad. Vodič me uverava da je dole ispod farme svinja jedan ogroman srndać i da se kreće tuda. Međutim nema ga ovoga puta, iako ispred sebe imamo veliku dolinu. Ka nama iz podnožja krenuše dve srne i dva laneta, smeškam se i vadim foto aparat, a one kao začarane pravo na mene. Puštam ih i čekam, lagano se kreću slikam i slikam. Videle su me tek kada su prišle na 30 tak metara i panično pobegle ka dolini i farmi. Krećemo iz našeg brezovog zaklona, niz šumu brdom, a nismo odmakli ni dvesta metara kada ugledah velikog srndaća. To je taj reče mi vodič!Obojica se pogledasmo sa prekorom, pa deset minuta izgubismo gledajući srne, a on nije ni 400 metara od nas, ali ga nismo mogli videti jer smo bili malo dublje u šumi a on u jednoj maloj uvali koju pravi šuma krivudajući brdom. Krećem se pognuto i pored daljine vidi se da je ogroman srndać a naziru se visoki rogovi. Srce mi lupa kao ludo, pokušavam da se priberem, kad negde iza nas preseče me drndavi zvuk. Traktor! Pa to je bio jedan jedini koji sam video u polju i ko zna zbog čega i kuda je krenuo u svitanje tog mraznog jutra. Srndać samo podiže glavu, okrete se i laganim kasom uđe u šumu. Pa kud sada da naiđeš mislim se! Videh da i mom vodiču nije pravo, ali i sreća je jedan od najvećih faktora u lovu. Ovoga puta nije bila na našoj strani, a ne jednom mi se desilo da tako izgubim dragoceno vreme na neku manje važnu stvar i izgubim vrednu divljač jer sam je kasno uočio. Bez neke velike volje nastavilo smo dalje, malo peške, malo džipom gde je teren dozvoljavao ali ništa videli nismo.

Popodne smo bili na potpuno drugom mestu. Osim velikog broja srna, videh i losa. Velika ženka stajala je kao ukopana nekih dvesta metara od nas na ivici šume. Posmatrao sam je nekoliko minuta i krenuo dalje ka mestu gde je na napuštenoj parceli bilo mnogo mladih breza.  Videh srndaća na ivici šume. Gleda u nas. Gledam ga dobro, ali vidim da su rogovi visoki, lepog raspona ali tanki. Ma mlado grlo, čim je napravio nekoliko koraka ka nama. Onako radoznalo kako bi to uradio svaki naš mladi srndać. Gledam ga dugo. Jesu visoki ali su tanki. Dvogled je zaista vrhunski i tu greške nema. Uđe u gustiš i mi kretosmo dalje, baš ka mestu gde je stajao. Najednom iz gustiša istrča on, stade i gleda nas na 50 tak metara. Maljenki reče Kuznjecov. Nema pucanja. Dobro mislim se, ne bi ga ni pucao, želim lepšeg, iako ruku na srce da je zadnji dan ne bih se mnogo dvoumio.

Dan peti

Jutro nam je donelo razočarenje. Bili smo na mestu gde sam promašio velikog srndaća a osim dvadeset srna i lanadi ne videsmo ništa. Dok sam posmatrao nebo i pokušavao da napravim neku fotografiju iz doline, gore na obzorju gde je brdo videh prelepog srndaća. Spustismo se momentalno. Ide pravo ka nama, legoh u travu! Međutim, prvobitno uzbuđenje nestade, jer sam video da se radi o mladom grlu, lepih srcastih rogova koji su bili jako tanki.Osim dosta ruževaca koji su preletali u svitanje ne videsmo ništa.

Popodne je donelo i menjanje taktike. Našli smo se u blizini farme, namestili u jedan gustiš između šume, reke i strnjike, a po rečima vodiča ovde izlazi onaj veliki kojeg nam je poplašio traktor. Sedenje na mrazu nije ni malo prijatno, posebno kada traje. Ovoga puta u sam mrak pokret mog vodiča sve mi je rekao. Samo je klimnuo glavom i pokazao na siluetu koja je išla ka nama. Lagano sam spustio karabin u kratki štap-raklju koga je on odsekao i nanišanio. Ovaj put smiren, nisam se prikradao, puls stabilan, lepo nišanim iako je optika očajna a sumrak se lagano širi dolinom. Daljina oko 120 metara. Pucanj je raspršio sve moje nade da ću doći do trofeja! Srndać je stajao kao ukopan, verovatno zbog odjeka dolinom nije znao odakle dolazi zvuk, repetirah brzo, pucam još jednom on tek tada poskoči i dade se u trk. E tad kad nisam bacio pušku nikad neću! Velika meta, ja smiren, dobar oslonac. Ma nešto nije tu u redu, nemoguće je da promašim dva zicera. Jesam mnogo puta promašio zicer ili polušansu, ali dva uzastopno nikako. Razmišljam se, sve mi odjednom smeta. Meci koji su ruski, neke leve bakarno sive boje sa ogromnom kapislom, karabin koji je težak, hod okidača predugačak, optika niže klase.....U razmišljanju me trže ruka na ramenu mog vodiča. Sleže ramenima i poče da pakuje stolice. Jedva sam zaspao. Analizirao sam obe situacije, imao čiste zicere krupnih životinja koje su idealno stajale. Ma pušku ponovo proveriti, nema druge.

Dan šesti

Lepo prohladno jutro nije mi smetalo ni malo! Nebo je bilo bez ijednog oblačka, mraz i slana su zajedno sa brezama davali prelep pogled ka nepreglednim prostranstvima. Gomile srna, jedan lep los koji nam pređe šumski put i poneki ruževac koji leti samo njemu znanom putanjom. Srndaća nigde. Premeštamo se ka jednoj dolini, ostavljaju me kraj džipa, a dva vodiča kreću u manji pogon. Osim nekoliko srna i lanadi, videh i belog zeca! Nije još promenio boju, sivo beli sa većim procentom bele boje, bio je sitniji nego ovi naši. Lep prizor na tamno crnoj izoranoj parceli. Jos jedan prizor koji ću pamtiti dok sam  živ – na strnjici koja je bila naspram nas, očigledno je bilo dosta zrnevlja kada je na nju tog momenta sletalo ogromno jato ruževaca. Možda i više od 50,60 ptica! Veoma brojna ptica, lepog crnog perja, sa belinama na krilima i karakterističnim crvenim ’’ružama’’ iznad očiju. Dugo sam ih posmatrao kako se hrane, izazivajući čuđenje vodiča.

Popodne kretosmo ranije nego inače. Dan je bio vedar, duvao je vetar, a mi smo krenuli ka oblasti gde ima mnogo jezera i trske. Želeo sam i da probam pušku. Cane je pripremio metu i namestio je na jedan stog sena. Lepo probah opet na prazno okidač, videh gde je granica, stavih jaknu na haubu, nišanih  kratko i opalih. Mislim da sam oborio rekord u trčanju do mete!

Laknulo mi je kada sam video da nosi gore desno jedno 15 cm! Pa to je to! Prebačaji, da sam podbacio video bih da pršti zemlja ispod srndaća posebno prvog. Nekako mi je bilo lakše, sve zaboravih i ono potajno nerviranje zbog promašenih kapitalaca kao da je nestalo. Dobro je, pucam niže i to je to!

Krećemo dalje, na mesto gde su se jednom Austrijancu tresle ruke letos. Pitam kakav je taj srndać? Ako ga vidiš, sve će ti biti jasno kaže Kuznjecov. Ma daj da ga vidim mislim se, video sam bukvalno desetine i stotine srna, srndaći se očigledno čuvaju. Dugo smo se vozili, prvo nekakvim putem, a kasnije kroz polja. Videh da je vodič oprezan, jer ako moćni UAZ stane negde, višesatno pešačenje nam ne gine, jer mobilni dometa nemaju a radio stanice koje imaju su kratkog dometa.

Otvorismo poklopac na krovu, pa smo osmatrali teren. Pažnju nam je privuklo nekoliko srna koje su pobegle desno u vrbov gustiš. Dve mlade su stajale levo od džipa i njih sam slikao. Videh da se vodiču ne ide dalje jer je teren bio sve mekši. Uzeh dvogled, jer su tereni trske i trave bili gotovo nepregledni. Najednom kao da me preseče nešto. Pravo od nas, na oko 600 metara pasao je ogroman srndać. Gotovo stopljen sa zlatno žutom bojom trske i suve trave. Trudio sam se da mu vidim rogovlje, ali je on uporno pasao i nije mnogo gledao okolo. Najednom kada je podigao glavu i kada sam video crne i debele štangle, srce poče da lupa kao ludo. Samo sam se spustio, promumlao njima da je ’’harošoj’’ i potražio vrbovu raklju od Caneta. Kreće i Kuznjecov, a meni srce lupa kao ludo. Čvrsto stežem karabin u ruci, poštapam se vrbovom rakljom i pokušavam da idem što pognutije moguće. Najednom, posle pređenih dvestotinak metara, zastajemo. Mali potok isprečio se između nas. Širok je par metara, izlazi iz nekog vrbovog šibljaka i preseca taj deo. Kuznjecov ima kratke čizme, ne može dalje, ja krećem lagano sa podizanjem nogu tako da bi mi svaka čaplja pozavidela. Oslanjam se na štap i trudim da što manje budem bučan. Nemoguće je to dok se ide kroz vodu ali mi je vetar saveznik. Duva i to jako od njega ka meni. Kako sam izašao iz kanala, spuštam se nisko i pognuto krećem kroz travu. Hoću da priđem što bliže, puška je nepouzdana, ne bi da uprskam ovu priliku. Najednom trava postaje ređa a mene prolazi jeza da bi srndać mogao da me vidi. Spuštam se pa na laktove. Uh ovo nisam odavno radio ali mi ne pada toliko teško. Puška i štap lagano napred, rukama i nogama, kao u vojničkim danima. Prelazim nekih pedesetak metara. Naporno je, već sam dobro obliven znojem. Klečim i lagano se dižem, ne vidim srndaća! Uh ,pa kako bre, tu je bio nije imao šanse da me čuje od vetra. Međutim zbog jakog sunca nisam ga video u senci trske. Tu je! Pase i dalje. Spuštam se i puzim. Znam da sada imam nekih 150 metara. Puzim i dalje, pa šta bude. Kada sam već onako dobrano zadihan ocenio da je dosta prikradanja, stadoh i legoh na bok. Tri duboka udisaja i onaj zadnji, kao kada želite da uradite nešto bitno.  Puška je već bila stavljena u štap, lagano se podigoh držeći čvrsto karabin levom rukom a pritiskajući štap i karabin desnom. Kako sam ustao tako je i on podigao glavu. Video sam da sam se preračunao da on nije baš toliko blizu kao što sam mislio! Međutim nije bilo druge, končanica je već bila nešto niže i istog sekunda pucanj prolomi tišinu sibirske ravnice. Pao je kao gromom pogođen! Ustajem i krećem u trk, međutim gle razočarenja! On pokušava da ustaje, ma pridiže se na prednje noge! Pucam još jednom onako iz ruke, pogadjam ga i prekrasna životinja pada. Prepunjavam, dotrčavam do neverovatnog trofeja. Moj san, sibirski srndać, posle mnogo, ali zaista mnogo svega stajao je ispred mene. Klekoh i pogledah to moćno, prelepo rogovlje, gotovo crne boje. Veliki raspon, dole iskričav, gore glatke i male neravnine, malo oštećenje sa strane. Star srndać. Pipam, okrećem ga, zagledam. Priznajem pogledah i u nebo, onako pomalo vlažnih očiju. Ponovo klekoh i počeh radoznalo da ga zagledam. Iz zanosa me trže brundanje UAZ-a. Kako je Kuznjecov uspeo da preleti preko onog potoka pojma nemam, video sam samo da su točkovi vlažni. Čestitke, slikanje, nazdravljanje sa stričevom rakijom iz Vukićevice, nazdravih u sebi i za slavne pretke poznate lovce u Srpcu i Obrenovcu, nije to samo tako misliti na sebe, znam da bi bili ponosni ovog momenta. Usledilo je još slikanja u obližnoj brezovoj šumi, a zatim povratak uz pesmu do lovačke kuće.

Tu nas je dočekao i načelnik lovno-ribolovnog saveza Kurgana. Isto Vladimir i to Mihailov, srdačan i nasmejan čovek. Dugo smo sedeli, prepričavali doživljaje, nazdravljali onom istom stričevom rakijom koje brzo nestade. Probah i votku, dobih na poklon nekoliko flaša votke, a sreća je da sam pre početka večere Vladimiru poklonio punu pljosku sa grbom našeg saveza koju je ljubomorno stavio u svoj auto.

Ujutru je vaga pokazala 950 grama. Star srndać, jako srebro. Onog jačeg iz doline, potražiću verovatno u avgustu sledeće godine.